Jednog dana se moja supruga vratila se sa posla ljuta kao ris. Počela je da se žali: „To je nepravda. Od sada moram da razvozim robu sa kamiondžijama i da pratim primopredaju! Nisam studirala 4 godine, da bih se 2 sata na dan cimala u klimavim kamionima!“
Posle kraće pauze sam odgovorio: „Evo, kako ja vidim situaciju. Od danas ćeš moći dva sata na dan da – radiš šta hoćeš. Možeš da poneseš tablet i da gledaš neki film, slušaš muziku ili čitaš knjigu. Ako je vozač simpatičan, možeš sa njim da ćaskaš. I znaš šta je najlepše u svemu tome? Za sve to te plaćaju! Zar to nije divno?“
Pogledala me je kao da sam pao sa Marsa. Ljudi me često tako gledaju. Ne znam zašto.
Posle par sekundi nedoumice, lice joj se razvuklo u širok osmeh. „Čudno, kako to nisam odmah videla?“, pitala je.
Sledećeg dana se izvranredno raspoložena vratila sa posla.
„Sat jedan sam ćaskala sa majkom na telefonu i ostali deo vremena sam čitala knjigu. Uživala sam!“
Ništa ne traje večno, ni dobro, ni loše. Isto kao što je neko doneo tu naredbu, tako je neko ubrzo opet i ukinuo.
Da li uživamo u nekoj situaciji, ne zavisi toliko od same situacije, već od našeg pogleda na nju. Svaka situacija može da se sagleda sa različitih strana.
Učinimo sebi uslugu i sagledajmo je sa najbolje moguće strane.